Сећање је један од најфасцинантнијих аспеката људског ума. Оно обликује наш идентитет, помаже нам да учимо из искустава. Разумевање начина на који функционише људско сећање може нам помоћи да боље схватимо себе и друге, као и да будемо свесни његових ограничења. 

Како се формирају и чувају сећања? 

Сећања се могу поделити у неколико врста, али једно од најважнијих је аутобиографско сећање – оно које чува приче из нашег живота и које укључује емоције, слике, мирисе, звуке и целокупни доживљај одређеног тренутка. На пример, можемо се јасно сетити рођендана из детињства, првог дана на послу, јер су тада биле присутне јаке емоције – узбуђење, стрес, радост или нервоза, док ће неки свакодневни догађаји брзо избледети. 

Процес памћења пролази кроз три основне фазе: 

1. Кодирање – када доживимо неки догађај, наш мозак бележи кључне информације. Што је догађај значајнији или емотивно интензивнији, то ће се боље кодирати. На послу, јасан и упечатљив фидбек од надређеног остаће дуже у сећању него свакодневна размена мејлова. 

2. Складиштење – информације се чувају у дугорочној меморији.   

3. Присећање – када покушавамо да се сетимо нечега, мозак реконструише догађај на основу доступних података. Овај процес није савршен јер, понекад, можемо „попунити празнине” нетачним информацијама. Такође, различити људи различито памте исти догађај. 

Зашто нека сећања бледе, а нека остају јака? 

Не памтимо све догађаје једнако добро. Студије показују да су сећања на догађаје са јаким емотивним набојем дуготрајнија од неутралних сећања. Ово се може објаснити хипотезом мобилизације – минимизације, коју је предложила Шели Тејлор. Према овој теорији, наш мозак покушава да ублажи утицај негативних искустава како би нас заштитио од стреса. Зато непријатни догађаји често брже бледе него пријатни. Још једно занимљиво истраживање указује на то да често памтимо догађаје на начин који позитивно утиче на стварање слике о себи. Седикидис и Грин су истакли да се људи несвесно присећају прошлих догађаја тако да они учвршћују њихов идентитет и самопоуздање. Ово значи да несвесно „дотерујемо” сопствене успомене како би оне биле у складу са жељеном сликом о себи. 

У пословном окружењу, то значи да ће запослени дуже памтити тренутке када су били похваљени и мотивисани. Ово може бити корисно за менаџере и ХР стручњаке, јер наглашава важност позитивног подстицаја и охрабривања запослених. 

Може ли сећање преварити? 

Иако се често ослањамо на своје памћење као на поуздан извор информација, истраживања показују да сећања могу бити нетачна или чак потпуно измишљена. Психолози Елизабет Лофтус и Џеки Пикрел истраживали су феномен лажних сећања, показавши да људи могу веровати да су доживели догађаје који се никада нису десили, посебно ако су им информације о тим догађајима биле више пута изложене.  

Овај феномен је нарочито важан у свакодневном животу – од сведочења на суду до породичних прича које се преносе генерацијама. Наше сећање није снимак стварности, већ конструкција која може бити подложна променама под утицајем нових информација, емоција и очекивања. 

Зато оловку у руке!  

Записивање сећања помаже нам да их сачувамо верно, а истовремено доприноси нашем психчком благостању. 

Извори:

Костић, А. (2004). Когнитивна психологија. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства.

Loftus, E., & Pickrell, J. (1995). The Formation of False Memories. Psychiatric Annals, 25(12), 720-725.  

Sedikides, C., & Green, J. (2004). Retrieval Selectivity in the Processing of Self-referent Information: Testing the Boundaries of Self-protection. Self and Identity, 3, 69–80.  

Taylor, Sh. (1991). Asymmetrical Effects of Positive and Negative Events: The Mobilization-Minimization Hypothesis, Psychological Bulletin, 110(1), 67-85.  

Walker, W. R., Vogl, R. J., & Thompson, C. P., (1997). Autobiographical memory: Unpleasantness fades faster than pleasantness over time. Applied Cognitive Psychology, 11, 399-413.